U našem vremenu, „plata“ je opšteprihvaćen i nedvosmislen koncept, prima ga većina zaposlenih: i državni službenici i privatne organizacije koje rade. Samo mali deo izvođača, obično sa jedinstvenim i nezamenljivim veštinama/znanjem, prima ne plate, već jednokratne honorare, čija vrednost nije fiksna i dogovara se na individualnoj osnovi.
Plata
Princip nadnice, odnosno isplate novca za obavljeni rad, postojao je u ovom ili onom obliku i pre naše ere. Promenjene su samo vrste nagrada, na primer, umesto novcem, poslodavci su mogli da plate vrednim resursima i drugim materijalnim beneficijama. Dakle, 550-450 godine pre nove ere, u knjizi Jezdre (spr ʻzrʼ) opisan je jedan od neobičnih (za naše vreme) načina plaćanja: kuhinjska so. Njegovu proizvodnju je u potpunosti kontrolisala država, a podanici su redovno dobijali „sol sa kraljevskog dvora“.
Natrijum hlorid je vekovima bio jedan od najvrednijih resursa, a tradicija plaćanja solju bila je rasprostranjena u evropskim zemljama, a uglavnom u Starom Rimu. Legionari su dobijali kuhinjsku so, čiji je naziv na latinskom napisan kao sal. Iz ovoga je proizašla verzija da reč „vojnik“ (vojnik) potiče od fraze „dati so“ (sal dare). U svakoj zemlji se zvala na svoj način, ali u skladu sa glavnim latinskim imenom: u Francuskoj - salaire, u Španiji - salario, au Britaniji - plata.
Uprkos činjenici da su svi legionari (kao i mnogi državni službenici) u starom Rimu dobijali kuhinjsku so, nedeljne/mesečne plate nisu bile uobičajene. Zaposleni je, po pravilu, primao naknadu istog dana - u zavisnosti od vremena i obima posla. Najčešća u Evropi bila je satnica, dnevnica i nadnica po komadu, i - do KSVIII-KSIKS veka.
Industrijska revolucija je promenila situaciju, kada su počele da se pojavljuju velike korporacije sa hiljadama zaposlenih. Njihova plata je bila standardizovana, i dalje se izražava kao zarada, fiksni iznos koji radnik prima nedeljno ili mesečno. U drugoj polovini 20. veka na platu su kao podsticaji počeli da se dodaju bonusi, dodaci, dodaci i beneficije. Ovaj sistem se i dalje usavršava i značajno se razlikuje u različitim privatnim i javnim preduzećima.
Zanimljive činjenice
- Ambasadori dobre volje UN imaju najmanju platu na svetu. Oni volontiraju za svoje profesionalne obaveze i primaju samo 1 dolar godišnje.
- Predsednik Singapura trenutno zarađuje najveću platu. Prema nezvaničnim podacima, godišnje prima oko 1.500.000 SGD.
- Ako govorimo o najvišoj prosečnoj plati (među stanovništvom), onda Norveška zauzima vodeću poziciju u svetu. Ovde je prosečan mesečni prihod 5.000 dolara.
- Zahtevanje povećanja plata nije uvek dobra ideja. To je dokazao Tomas Edison, koji je, kao odgovor na zahteve svojih radnika, potpuno zamenio njihov rad uvođenjem novih tehnologija.
- Henri Ford, osnivač kompanije Ford Motor Compani, udvostručio je plate svim zaposlenima na 11. godišnjicu svoje fabrike.
- Čuveni vlasnik Apple-a Stiv Džobs je zvanično plaćen 1 dolar godišnje na svom položaju. Ali to ga nije sprečilo da svake godine dobije bonus od 70.000.000 dolara od odbora direktora.
- U Japanu, zaposleni može da očekuje značajno povećanje plate ako može da radi svoj posao dok je kod kuće. Korist ima i poslodavac, koji na taj način štedi na opremanju i zakupu poslovnog prostora.
U svakoj zemlji plate se isplaćuju drugačije: u obliku fiksnog iznosa, sa bonusima, dodacima, odbitcima ili bez njih. Učestalost isplata je takođe različita, ako su u Sjedinjenim Državama najčešće nedeljne plate, onda je u zemljama ZND uobičajeno da se isplate vrše jednom mesečno. Ali to se može nadoknaditi sistemom bonusa, kada se plata u suštini isplaćuje 2 puta mesečno: u obliku bonusa, a zatim u obliku preostale plate.
